Kap

Kap

Misli su joj se podigle i uskovitlale, kao kad vetar podigne svenulo lišće sa zemlje i počne da ga nosi i da se igra sa njime, ne hajući o tome gde će i kada ga ponovo spusti na zemlju. Svaki tako vetrom nošeni list imao je svoj pravac i intenzitet kretanja, ali zajedno su činili jedinstvenu celinu. Uskovitlalo lišće koje je podigao vetar i kojim se poigrava. Malo se pritaji, a onda silovito podigne sve listove i počne da ih vrti kao spiralu, ciklično praveći identične krugove, koji deluju kao hipnoza, ako bi ih neko gledao i pratio.
Tako su se uzburkale njene misli.
Pokušala je svom snagom da ih obuzda, ali vetar je duvao stalno, ujednačeno, uporno tog dana. Ako bi ih malo i primirila, ubrzo bi nalet sledećeg udara podigao ceo njen unutrašnji svet. Pokušavala je barem da ih razvrsta u pauzama bez vetra, da nađe neki pravac, smer, ali to je bivalo jako kratkog daha. Tutanj i igranka u njenoj glavi nisu posustajali. Neuhvatljivi kao i sam vetar koji ih je tako lako podigao.
Paralelno sa konstantnim hučanjem u glavi, telo joj je stezao neki nejasni, podmukli obruč.
Legla je na zemlju i osetila kako je osušena trava golica po vratu i rukama. Bezbroj sitnih iglica usecali su joj se u kožu. Pogledala je visoko gore i videla da je nebo mutno, bez sunca i bez jasno vidljivih oblaka. I oni su se zgusnuli u sive redove, stiskajući se sve više i praveći pritisak u atmosferi koji je stalno pomalo rastao. Sve je ukazivalo na dolazak kiše, cela priroda se skupila i zgusnula i žudno je očekivala. I vetar, i oblaci i siva masa koja je nadirala čekala je kišu. Ali ona nije dolazila. Nagovestila je da je blizu, ali nije se pomanjala.
Ipak, ležeći tako, nakratko je osetila olakšanje. Gomile misli u glavi kao da su dobile jednu jasniju nit i kao da se smanjila buka.
Uzela je komadić zemlje rukama i počela da se igra grumenovima, koji su bili suvi i zgrčeni. Zemlja je vapila za vlagom i vodom i kada bi je dodirnula, počela bi da se smanjuje, rasipa i nestaje u njenim rukama i pretvara u zemljani prah. Osetila je kako joj se na isti načim i stomak i utroba grče i kako ih ispunjava tup, prazan bol. Pokušavala je da se odupre, i kako bi se sve više stiskala, stomak i utroba su pravili sve jači i veći grč, i smanjivali su se unutar nje, stvarajući sve veći pritisak. Kako je pažnju preusmerila na telo, ludi kovitlac u njenoj glavi je na momente slabio. Što je vreme prolazilo, osećala je sve veći grč i sve je u njenom telu postajalo manje i manje, a ujedno i bolnije. Kao da više nije bilo fizičke mogučnosti da se smanji od mogućeg i kao da jedino što može je da nestane kao suvi grumen zemlje pod njenim prstima. Cela utroba joj se uvrtala od htenja i potrebe da izađe iz ove situacije, da se rastereti, prodiše i raširi kao trava koja se raširi po zemlji posle jake kiše. Ali vazduh je ostajao suv.
Dok su se misli vraćale i u kovitlacima podizale i spuštale praveći joj konfuziju u glavi, a stomak i utorba pravile sve manje i gušće čvorove, odjednom, u prirodi koja se i sama gušila u iščekivanju promene vremena, naišao je najjači udar vetra i zabio joj se direktno u grudi. Zgrčila je jako i osušenu travu i grumen zemlje svojim rukama i prstima i duboko uzdahnula. Udar je bio toliko jak da je na momenat mislila da je izgubila dah. Ceo taj neuhvatljivi vetar joj se uvukao u grudi i nastavio svoj divlji ples unutra, u zatvorenom prostoru, pritiskajući je silovito. Vetar je hučao i divljao, želeći da je povuče sa sobom, da je baci po proplanku, da je prodrma, da je pokrene. Nije bilo prirodno da se zarobi tako u grudima. Što je više bio zarobljen, više je divljao.
Misli su se i dalje poigravale bez ikakve kontrole i reda i koje je želela da umiri i utiša, i utroba je bivala sve manja i manja i sad taj vetar joj je razdirao grudi. Osećala je neizrecivi nagon i divlju potrebu da pokida sve unutar sebe i da se oslobodi. Znala je da je jedino kiša mogla doneti takvo oslobođenje. Pustila bi vetar iz grudi, podigla nebo, zbrisala misli, pokvasila zemlju i oslobodila utrobu i celokupnu prirodu koja je vapila za njom. Ali ona je uporno i nemo ostajala iza planina, negde u daljini, puštajući samo ponekad zvuk kroz daleku zagasitu, grmljavinu, da naglasi da je tu.
Nije imala nikakvog izbora sem da bivstvuje, tu na proplanku, ispod neba, na zemlji i da veruje da će sve proći, da će kiša doći ili neće, ali da će se ipak sve smiriti i da će sve opet biti kao pre. Okrenula se na bok i pogledala je u svoj goli list na nozi. Belina kože privukla joj je pažnju. Blagi osmeh pojavio joj se na licu. Pogledala je u nebo koje joj je uzvratilo isti, sivi pogled bez živosti. Uzdahnula je i kao da je neosetni talas lakoće na kratko prostrujao njenim telom. Uzela je osušenu travku i počela njome da golica svoju nadlakticu. Pravila je kružnice po koži vrhom osušene travčice. Prijalo joj je. Nežni dodir trave na površini njene kože pravio je bezbroj sitnih, čulnih titraja koje su joj prijale. Osetila je kako joj se celo telo u trenutku stresa i kako je prolazi neka prijatna, tiha jeza. Zažmurila je. I nastavila da golica nadlakticu. I podlakticu. Travka je ostavljala nežni trag lagodnosti koja se prenosila kroz celo telo. Titraji su se kao domine prenosili sve dalje i dalje čineći da joj se telo opusti. Da postane jedno i sa zemljom i sa prirodom i sa njenom unutrašnjosti. Krv joj je lagano prostrujila kroz telo i osetila je kako se grč u grudima i bol u utrobi smanjuje. I Širi. I u tom širenju lagano isčezava. Uspela je da oseti celo svoje telesno biće tu, na suvoj zemlji, na proplanku ispod neba koje je i dalje čekalo svoje spasenje. Sada je bila jedno sa prirodom i sve je dobilo neki novi smisao. Sve je postalo jednostavno, obično, tako prolazno, ali ujedno i veličanstveno. Osetila je silnu lakoću i uzdahnula. To je dakle to, pomislila je i lagano sklopila oči.
Prva kap koja je kanula, kanula je na njen goli list, nežno kao travčica.