Šta je ideja intuitivnog slikanja na svili?
I zašto je to priča o životu, usponima, padovima, ličnim borbama, potrazi za sobom, rastu i razvoju i integraciji života kao krajnjem cilju?
Na početku bih odmah rekla da intuitivno slikanje na svili nije slikanje na svili u klasičnom smislu. Dakle, nije u pitanju što vernije naslikati konja, npr J. Nije ni slikanje reprodukcija. Ja ne slikam na taj način, ne radim reprodukcije, iako volim da vidim kod drugih umetnika. Nije čak ni slikanje onoga što smo zamislili da želimo naslikati, iako se često desi da već imamo na umu šta želimo naslikati. Ali to je u redu i to predstavlja neku sledeću fazu slikanja. Kod intuitivnog slikanja na svili akcenat je na procesu slikanja.
Dakle tokom intuitivnog slikanja na svili ne slikamo ono što smo zamislili i šta želimo da naslikamo. Intuitivnim slikanjem na svili dobijemo oslikano ono što mi trenutno jesmo prateći svoj impuls i svoju intuiciju.
I to je ono što pravi razliku i tu leži odgovor na najčešće pitanje da li mogu i ja da slikam iako ne umem? Da, možeš, jer intuitivno može slikati svako. Jer svako nešto jeste :).
Ideja intuitivnog slikanja na svili je koncept slobodnog slikanja, istraživanja svog unutrašnjeg sveta i igranja sa bojama koja se razliva na svili, a sve prateći svoj impuls i koristeći osnovne tehnike slikanja na svili. U svojim radionicama koje trenutno organizujem radimo sa dve osnovne tehnike – akvarel i serti (korišćenje gute). Učimo na koji način ih možemo koristiti i kombinovati da bismo ispratili ono što slikamo. U nekim naprednim radionicama koje planiram da organizujem, ubacivaćemo i druge tehnike slikanja. Ovaj osmišljen koncept ima jasno definisan proces i faze, koji kreće sa usporavanjem i zaustavljanjem da bismo došli u kontakt sa stvarima oko nas i sa onima u nama, a završava se na integraciji svega kroz šta smo prošli, što je ujedno i kruna rada – oslikana svila. Sve ove faze radimo i tokom radionice. Naravno, tokom radionica, posebno kada polaznice dolaze prvi put, učimo školski način slikanja na svili I sve što je potrebno za samostalno slikanje I pratim spremnost polaznica da se upuste u intuitivno slikanje i radimo u skladu sa senzibilitetom.
Svakako, ovaj način slikanja otvara i jedan novi svet i pogled na svet – svet praćenja svog unutrašnjeg impulsa i svet intuicije.
U ovom pristupu slikanju nije najvažniji krajnji rezultat i oslikana svila, već je podjednako važan i sam proces slikanja koji služi kao vid introspekcije i upoznavanja samoga sebe. Na taj način, krajnji rezultat, naša oslikana svila je samo odraz našeg stanja i naš materijalizovani unutrašnji svet. Ono što ovaj način slikanja donosi, pored ešarpe kojoj se svi radujemo, je jasnije povezivanje sa sobom, učenje o važnosti povezivanja sa sobom kao i svim onim što se na putu slikanja pojavi (otpor, strah, bes, zabava, sabotaža, radost, dosada…). Kao i naša odluka o tome šta ćemo sa svim tim da uradimo. A svila kao beskrajno podržavajući materijal sve to prigrli i kao najbolji saputnik vrati vam kroz bogati kolorit i sliku koju ste baš vi naslikali.
Na ovaj način o ovim važnim stvarima o sebi učimo neposredno kroz lepotu stvaralaštva, kroz igru, kroz eksperiment, kroz boje, dodir. Učitavamo sve ono čega nismo svesni i jasno vidimo tokom svog procesa stvaralaštva.
Verovatno ste negde naišli na natpis
Creative process : 1. This is awesome 2.This is tricky 3. This is shit 4. I am shit 5. This might be ok 6. This is awsome.
Zar nam se to ne dešava često? Da se tako odnosimo i prema sebi i prema životu? Na sve to naiđemo i tokom intuitivnog slikanja na svili, samo smo sada tu da to i vidimo. Razumemo važnost kontrasta, dinamike, igre boja, greški koje se jave. Momenata kada smo frustrirani jer nam ne ide kako bismo želeli. Momenata kada nam baš lepo ide. Momenata kada odjednom ugledamo zaokruženu celinu i sve razumemo i shvatimo i šta hoćemo i kako smo lepo napravili kompoziciju. Kako smo sada odvažni i hrabri da nastavimo, a onda kako nas sledeći potez potpuno sjebe i pokvari ceo koncept. I kako stojimo i ne znamo gde dalje i koju liniju povući. I čekamo. I onda opet krenemo.
Zar to nije život? Zar ovo nije priča života, priča smelosti i hrabrosti da se opustimo i upustimo?
Priča o potrebi da prihvatimo sve na šta naiđemo, da zaobiđenjemo ono što nam se ne dopada, da od greški pravimo nove mogućnosti, nove izlaze. I onda tako slikajući, odjednom ugledamo simbol koji se pojavljuje, odjednom ugledamo da smo nešto stvorili. Da kombinacija tih linija predstavlja baš cvet. Heeeej, imam cvet! Ljuuuudiii…nisam ni planirala, vidi kako je lep cvet! Pa srećni shvatimo da smo puni darova. Pa da dolaze novi. Pa oni postaju naš životni dah i naš život kojem dajemo značenje i koji sada odvažno živimo. I tako rastemo. I tako napredujemo. I na kraju nacrtamo i tog lepog konja. Ali sada smo došli do njega autentičnim, našim putem. Tačno znamo kako smo došli i osećamo se živim. Došli smo našim putem. Putem stvaraoca. Borca. Poraženog. Pobednika. Povređenog. Grešnog. Radosnog. Baš našeg. Života.
Ako želite da se prijavite na radionice, posetite ovu stranicu.
